Malopre sam odgledala film Petar Pan, koji toplo preporučujem i koji me je podsetio na neke važne životne lekcije, koje umemo naivno da zaboravimo kada nas ponesu obaveze i svakodnevnica.
Nisam mogla da se ne zapitam:
- Koliko nas je zaboravilo ko smo?
- Koliko nas beži od svojih strahova pa samim tim i od važnih delova sebe?
- Koliko nas živi jedan te isti dan već godinama?
- Neki tako provedu ceo svoj život?
Ovaj film me je podsetio na nešto na šta želim da podsetim vas: kada bežimo od sebe uvek gubimo.
Kada se prisetimo ko smo, koliko smo moćni, kada to znamo i kada smo toga svesni: uvek pobeđujemo.
Kažu da kad god neko kaže da ne veruje u vile, jedna vila umre.
Nisam uspela da se ne zapitam:
- Da li sebi govorimo da verujemo u sebe?
- Da li sebe maltretiramo ružnim rečima, navikama, odlukama?
- Da li mi pomalo umremo svaki put kada izgovorimo: Ne verujem u tebe?
Ti to ne možeš? Šta ti umišljaš da si? Ovo ti nikad neću oprostiti. Kako si mogla da budeš tako glupa?
I da li pomalo oživimo svaki put kada kažemo: Verujem u tebe?
Možeš ti to! Nemaš za šta da se brineš – jer ja nikad neću odustati od tebe!
Ponosna sam na tebe. Normalno je da grešiš, sve je u redu, nisi znala za bolje. Sada znaš. Idemo dalje.
Naravno da je važno da i druge podržavamo i ohrabrujemo.
Samo ne smemo zaboraviti da prvo podržimo sebe, kako bismo bili u mogućnosti da drugima dajemo iz čiste radosti, neopterećeno i sa najboljom namerom.
Kako da se podsetimo ko smo?
Nekada su nam potrebni Izgubljeni Dečaci da se setimo da je važno zabavljati se u danu.
Važno je zamišljati, maštati o dobrim stvarima.
Stvarima koje želimo da nam se dese.
Važno je prepustiti se, verovati i ići hrabro tome u susret.
Hrabro ne znači da se ne plašimo.
Hrabro znači da ne dozvoljavamo strahu da odlučuje umesto nas.
Važno je izabrati svoj put, jer sam cilj nije dovoljna nagrada ako nam se ne sviđa proces i ko postajemo na putu do njega.
Zašto se na tom putu ne bismo i zabavljali?
Nekad nam je potreban Kapetan Kuka da se setimo koji je naš put.
Da nas podseti da nam treba otrežnjenje u vidu negativnog događaja da nekim navikama i ljudima kažemo NE.
Da stari strahovi neće nestati ako ih potiskujemo i da suočavanje nije nikad toliko bolno kao što jesu naši pokušaji da od sebe pobegnemo.
Da smo mi glavni na prvoj liniji fronta svog života i da se najmanje plašimo onda kada se i ponašamo u skladu sa tim da je naš život – naša stvar.
Da imamo svoju glavu njome da mislimo i odlučujemo, i da tuđe projekcije, mišljenja, pozdravi i želje nisu nikakve pretnje onda kada ih mi tako ne doživljavamo.
Samo su predlozi.
Odluka je uvek na nama.
Nekad nam je potrebna Zvončica, da nas podseti koliko su reči važne.
Koliko su važni odnosi koje biramo i gradimo, da budu naša sigurna luka i da tu dajemo sve od sebe. Koliko je važno da biramo ljude koji imaju kapacitet da veruju u nas.
Ljude u koje mi verujemo i kojima to stavljamo do znanja.
Da ne budemo škrti u pokazivanju emocija i deljenju komplimenata, pohvala, konstruktivnih saveta koje nekome mogu da unaprede neki aspekat života – naravno ukoliko smo za taj isti savet pitani.
Da svakako možemo dati jedino ono što imamo i da je na nama da se pobrinemo za to da imamo šta da damo, što znači da prvo treba da povedemo računa o svojim uverenjima, potrebama i emocijama, o svom mentalnom i fizičkom zdravlju.
Kada smo mi u dobrom stanju – dobro je i drugima u našem okruženju.
Da li se sećaš šta je potrebno za let?
- Dobre misli
- Lepe uspomene
- Događaj u kom si bila srećna
- Događaj koji priželjkuješ – u kojem ćeš tek biti srećna
- Vera
- Hrabrost
- Jedna osoba koja u tebe veruje
- Doslednost za ono što biraš
Ne zaboravimo da budemo zahvalni na onome što danas imamo.
Na svemu lepom što smo doživeli.
I da se molimo i verujemo u sve što nas čeka, jer život jeste i može biti avantura kada mu tako pristupimo.
To ne znači da neće biti teških trenutaka.
To znači da nećemo od njih bežati, jer su sastavni deo života svakoga ko je ikada hodao ovom zemljom.
Postavi pravo pitanje
Kada se Petar Pan konačno setio pravih vrednosti i onoga što zapravo čini ispunjen život, kada se vratio kući, počeo je da plače.
Vendi ga je upitala:
- Zašto plačeš?
- Lijem suzu za svaku srećnu misao.
- Imaš li jednu za mene?
Priseti se svojih dobrih, srećnih misli.
Pusti suze ako si ih do sada suzdržavala, jer one su tu da ti pomognu da pustiš i otpustiš.
Ne treba ti Zvončica da učini da poletiš.
Već držiš vilin prah u svojim rukama.
Zove se slobodan izbor.
Svima nam je nekada potrebna pomoć i podrška
Nekad će nam biti dovoljna Zvončica.
Nekad će nam biti potrebna armija Izgubljenih Dečaka kako bismo prošli kroz neki teški period.
Petar Pan nas podseća da ne možemo i ne moramo sve sami, da postoje ljudi koji mogu da nam pomognu i da nije sramota tražiti pomoć.
Naprotiv.
To je ranjiva pozicija i samim tim vrlo hrabra odluka.
Ne zaboravimo da ima mnogo ljudi koji mogu da nam pruže podršku, bilo da je to naše fizičko ili online okruženje.
Nismo sami.
Za kraj želim da ti kažem ono najvažnije što nam je svima potrebno da čujemo, što često umemo da zaboravimo i zato je važno da se podsećamo da najvažniju podršku već nosimo u sebi:
Verujem u tebe.
P.S. Ako želiš da radiš sa mnom,
zakaži svoju koučing seansu putememaila [email protected] 🙂
