Bilo bi lepo da su nam od detinjstva pričali o tome kako su naša tela savršeni mehanizmi, koliko možemo da im budemo zahvalni i da ih na taj način negujemo, i uživamo u njihovoj prirodnosti i promenama na koje ne možemo uvek da utičemo.
Međutim, danas se propagira lažno savršenstvo kojem svi treba da stremimo makar koristili filtere i operacije kako bi postigli određen izgled, jer su nas uverili da nismo dovoljno dobre, da moramo da se trudimo za tuđu pažnju, i da ako ona izostane – mi ne vredimo ništa.
Sva sreća pa imamo moć da menjamo ono što nam ne odgovara.
Ovaj tekst će biti posvećen upravo tome šta bih volela da su nas učili od malih nogu.
Tvoje telo nije pogrešno zato što nije savršeno.
Trendovi i jeftini standardi igraju na uverenja da nismo dovoljno dobre, da je uvek potrebno nešto još više kako bismo se konačno opustile i dobile tu ljubav na koju čekamo.
Takvo razmišljanje donosi još više nesigurnosti, frustracija, haosa u mislima i telu, straha od hrane, tuđih pogleda i mišljenja, ljutnje na telo jer mislimo da je ono krivo za to što se ne osećamo dobro u svojoj koži. Takav jeftin način razmišljanja čini da se zapravo osećamo jeftino i da verujemo da treba da postignemo određen izgled da bi bile prihvaćene i da ćemo tada biti srećnije i bolje.
Međutim ono što nam je zapravo potrebno NIJE restrikcija u ishrani niti preterivanje u treninzima.
Prvo je potrebno da promenimo način razmišljanja koji imamo o svom telu i sebi, da odlučimo da budemo sebi prijatelj umesto kritičara, pa da u skladu sa tim menjamo navike koje će postati način života kojim ćemo biti zadovoljne, a ne navike samo da bismo promenile fizički izgled. To nije održivo.
Održivo je samo ono što će da čini da se ponašaš bolje prema sebi,
jer ćeš samim tim umeti da vodiš računa o sebi i telu iz ljubavi, a ne iz kazne.
Kako sam duže od decenije vodila način života u kom nisam volela ni sebe ni svoje telo, a kako danas živim odnos sa sobom kojim sam jako zadovoljna, izdvojila sam par stvari za koje znam da utiču na odnos koji imamo prema telu i koje ti mogu biti motivacija na tvom putu.
Na šta sve utiče odnos koji imaš prema sopstvenom telu?
1. Samopoštovanje
Ljudi su vizuelna bića, i izgled je prvo što primetimo kod druge osobe.
Zbog toga se preveliki naglasak stavlja na to kako izgledamo, uglavnom iz sabotirajućeg mindseta “ako ne izgledam fit, to znači da nisam dovoljno dobra i da će me društvo odbaciti”, što je način razmišljanja koji vodi ka frustraciji.
Sve dok misliš da je određen izgled nešto što će ti doneti vrednost i sreću, nećeš moći da se opustiš i uvek ćeš očekivati da ti neko spolja da potvrdu da vrediš.
Problem nikada nije u telu, već u našem načinu razmišljanja o njemu.
Kilogrami ne određuju tvoju vrednost, niti bilo koja druga metrika.
Vrednost ti je data rođenjem, i za nju ne moraš da se boriš niti da moliš.
Tu je od prvog dana i biće do poslednjeg, a na tebi je da to osvestiš, prihvatiš i primeniš.
Tvoja vrednost ne leži u tvom fizičkom izgledu.
2. Unutrašnji govor
Kada imamo negativnu sliku o telu, skloni smo tome da se skrivamo jer mislimo da smo pogrešni.
Telo nam tada služi kao izgovor da odlažemo neke događaje ili susrete jer se plašimo tuđih pogleda i komentara. Ili služi kao izgovor da ne oblačimo odeću koju zapravo želimo jer naš unutrašnji kritičar kaže: “daj molim te, vidi samo na šta ličiš, pogledaj butine u tim pantalonama” ili “mogla bi prvo malo da smršaš pa onda nosi tu haljinu” ili “ne bih da večeram danas, čini mi se da me u poslednje vreme i vazduh deblja”, i slično.
Kada gradimo podržavajuću sliku o telu, onda vežbamo i da unutrašnji glas bude više glas podrške, umesto glas kritičara, jer se otvaramo za mogućnost da kritičar nije u pravu i da zaslužujemo bolje. Nisu nam potrebni njegovi saveti iz straha, jer počinjemo da se obraćamo svom telu iz pozicije prihvatanja i ljubavi.
I onda umesto da poveruješ u kritike koje su takođe stvar navike, počneš sebi da postavljaš pitanja koja su ti zabavna:
- Šta ti se najviše oblači danas?
- Koja fizička aktivnost te najviše privlači?
- Koja hrana čini da se najbolje osećaš, koja ti najviše prija?
I slična pitanja koja čine da se setiš da možeš da biraš kako ćeš o svom telu da razmišljaš i kako ćeš sebe da doživljavaš i predstavljaš.
3. Prihvatanje svojih nesavršenosti
Prihvatanje tela kao celine, a ne samo povezivanje sa delovima tela kojima si zadovoljna.
Telo je tu da te vodi kroz život, a ne da ispunjava nametnute standarde lepote.
Savršenstvo je iluzija koja se lako prodaje, i ne moramo da je kupimo kada dovoljno cenimo sebe. Umesto toga možemo da se okružimo stvarnim ljudima sa kojima delimo životne vrednosti, umesto da se upoređujemo sa savršenim slikama na instagramu.
Kada prihvatimo tu činjenicu da nismo savršeni i da nikada nećemo biti, tada konačno možemo da se opustimo i da prestanemo da se opterećujemo onim što nam je nametnuto i da pred sebe stavljamo nerealna očekivanja.
4. Pravo na emocije
Svaka emocija je validna i nečemu nas uči. Kada prihvatamo sebe i svoje telo, znamo da ne moramo da se vezujemo za emocije koje osećamo danas, jer su one promenljive.
To što nekad osećamo strah, tugu, bes, frustraciju i slično, ne znači da smo promašaj od osobe, već da smo ljudska bića koja imaju u izboru širok spektar emocija i iskustva.
Prihvatanje znači da razvijaš svestan i nežan odnos sa telom, da si tu za njega ovde i sada, i da ne zavisi od koncepta i situacije da li ćeš ga osuđivati ili podržavati.
Kada počneš da prihvataš svoje telo kao celinu, osuđivanje više neće ni biti opcija.
Pa ipak, nismo roboti i možemo da skliznemo u stari obrazac ponašanja i odemo koji korak unazad. U tkavim situacijama važno je da to osvestimo, da damo sebi pravo na greške, i da se zbog toga ne kažnjavamo, već da idemo napred i da još više stičemo samopouzdanje jer znamo da smo tu za sebe i onda kada nam se javi osuđivanje ili kritika. To je navika u načinu razmišljanja koja se održava i na unutrašnji govor, i kao takva može da se menja.
5. Dozvola za uživanje
Koliko dopuštaš sebi da uživaš i da se opustiš?
Ako ne znamo da uživamo u telu i stalno ga negiramo, verovatno smo skloni da osuđujemo kada vidimo da druge žene uživaju na svoj način.
Kada dozvolimo da uživamo bez krivice, bićemo sposobni i spremni da podržimo druge žene u tome i umesto da kažemo: “vidi nju, kako ona sme tako da pleše, vidi je kako nabeđeno hoda, haljina joj je preuska” i slično, moći ćemo da kažemo: “lepo. Drago mi je što vidim da još neka žena uživa. To me podseća na to koliko ja u sebi uživam.”
Koliko je važan odnos koji imaš prema telu?
Kada žena počne da gradi svestan odnos sa telom, njena slika koju ima o sebi se menja. Ona postaje žena koja bira da se pobrine za sebe i svoje telo, iz prihvatanja i ljubavi, a ne iz osude i kazne. Žena koja veruje u to da zaslužuje da bude zadovoljna i da se oseća moćno i privlačno. Žena koja se ne plaši svoje senzualnosti, već sluša telo i u skladu sa tim ume jasno da postavi granice.
Žena koja hoda podignute glave ne zato što je arogantna, već zato što svesno uživa u sebi.
Kada počneš u nešto da veruješ, vrlo brzo počneš da smišljaš kako da to živiš.
Nadam se da ti je bilo korisno da proceniš koliko zadovoljstva donosi svestan odnos sa telom.
I ne zaboravi, ne moraš više ništa i nikoga da čekaš da bi svom telu rekla: Hvala.
Zahvalnost je odličan temelj svake održive promene koja zatim postaje stil života.
