Danas je tačno godinu dana kako sam se preselila na primorje!
Kažu da primorje može da ti legne na prvu ili da ti ne legne nikad.
Prvih par meseci sam govorila, nakon što su me pitali da li sam se navikla:
“Pa da, mislim prirodno mi je što sam ovde, ali valjda se navikavam još uvek.”
Jer je normalno da treba da se navikneš i na dobre stvari, zar ne?
Slažem se, pa ipak, i u svakom pravilu postoje izuzeci.
Moja priča jeste da mi je od prvog trenutka bilo prirodno.
To je moj dugogodišnji san koji se pretvorio u cilj koji sam zatim ostvarila, i kada sam ukročila u tu realnost u kojoj to živim… bilo je prirodno kao disanje.
Eto kako je velika moć vizualizacije.
Pre nego što sam se preselila, stotinu puta sam videla kako ulazim u svoj prvi stan, kako šetam pored mora, kako radim od kuće, kako idem sama na plažu na koju još uvek nisu postavili ležaljke jer još nije sezona.
Ali ni u mislima tada nisam mnogo za to marila, jer sam znala da će meni na moru da uvek bude sezona.
U poslednjih par meseci dok sam živela u rodnom Beogradu i išla na posao koji jeste moja profesija, koju sam takođe ostavila jer više nije bila moja istina i želja već moranje – odlučila sam da meni nije normalno da živim sa tolikim moranjem.
Znam da postoji drugačije.
I svakog dana dok sam išla na posao, nisam proveravala temperaturu u Beogradu – već koliko stepeni ima u Budvi i gledala tadašnje snimke trenutnih plaža sa reportaža.
Naravno, pre toga sam se pobrinula za praktične stvari jer od puste želje se ne može živeti – moj cilj za selidbu je podrazumevao i određen budžet koji može da iznese moj tadašnji početak u novoj profesiji za koju sam se prethodno edukovala – online preduzetništvu i koučingu.
Ovo vam pričam jer želim da odlučite da ne odustanete od sebe.
Da ne odustanete od svojih snova koje osećate da su vaši.
Za mene je to godinama bila Crna Gora, možda zato što imam korene ovde i dolazim od kad znam za sebe, pa ipak – znam da ne može biti samo to.
Osećam oduvek planine kao svoju krv, svoje zaštitnike, svoj dom.
Sada je to postalo i more. Pa ipak – planine jesu i ostaće moja prva ljubav.
Zato je važno da imate svoje jasno zašto.
Meni su pričali da volim Crnu Goru samo zato što uvek dolazim ovde bez obaveza i da mi je zato sve opušteno i lepo.
Međutim, ova zemlja nije jedino mesto na koje sam otputovala pa da ne umem da uporedim mnoge stvari…naprotiv.
Takođe sam imala odličnu priliku da ostanem u Americi pre mnogo godina i da radim u svojoj profesiji, koju sam odbila.
Svi su govorili da se to ne propušta.
Ipak biram da živim tako da ne propuštam ono što je po pravilima mog srca.
Više puta sam išla protiv njega i to mi se nikad nije isplatilo, jer sam samo izgubila vreme i energiju, a ono me je vratilo na start.
Pitajte svoje srce, svoj unutrašnji svet šta zaista želite.
Gde želite da živite.
Sa kakvim partnerom želite da budete.
Kakvu ljubav birate da živite.
Čime zaista želite da se bavite.
To je odličan putokaz ka onome ko želite da postanete.
Sve vreme fokus na sebe i na to šta je do vas da biste se ka tamo i kretali.
Važno mi je da znate da mi život na jedinom mestu koje sam zaista htela nije došao preko noći.
Nije mi došao ni u prvih šest pokušaja.
Došao mi je onda kada sam posložila stvari koje su morale da se dese pre nego što i sama budem za to spremna.
Zahvalna sam za to što se nije desilo ranije.
I vas podržavam da verujete u tajming ovog blesavog Univerzuma.
Da u međuvremenu radite ono što je do vas da biste živeli kako želite.
Život jeste naša kreacija kada ga kreiramo svesno – u najvećoj meri.
Ne bežite od neprijatnosti koje izaziva izlazak iz zone komfora.
Ne bežite od neprijatnih emocija – svaka vam nešto govori.
Ako ne znate kako – pitajte nekoga ko je taj put već prošao i čiji vam se način života i razmišljanja sviđa.
I eto, prvih godinu dana života na moru.
Dva promenjena grada.
Dva promenjena stana.
Prvi je bio više pri brdu nego pri moru.
Drugi u kome sada živim je na prvoj liniji mora.
Ili na pjenu od mora, što bi rekle moje komšije.
Svašta nešto sam naučila za ovih godinu dana, ali o tome ćemo drugom prilikom.
Ovom želim da vam ostane taj ukus toga da je moguće ono što za sebe srcem izaberemo, razumom postavimo i što počnemo da očekujemo kao logičan sled događaja.
Da li mi je život na moru dosadio i da li mi je zaista ova zemlja bila interesantna samo zato što sam ranije dolazila ovde bez obaveza?
Te tuđe misli ne mogu biti dalje od istine.
Verujte mi da je bolje od onoga što sam očekivala.
Da prva stvar koju vidim kada ustanem su planine koje ne prestaju da mi oduzimaju dah – ni posle godinu dana, i naravno – more, koje je takođe zauzelo važnu ulogu.
Tako je to sa željama koje su zaista naše.
Kada ih ostvarimo – bude još bolje nego što je u mašti.
Zaista je najveći život onda kada ti se u realnosti često dešava da misliš da sanjaš.
To je moguće za svakog od nas.
Onda kada odlučimo da nećemo pristajati na manje.
