Toliko mali procenat ljudi zapravo zna šta želi da to jeste zabrinjavajuće.
Ne nedostaju nama odgovori.
Odgovore već imamo u sebi, samo što toga nismo svesni – jer nam je pažnja stalno usmerena na nešto izvan nas samih.
Naročito kada je ljubav u pitanju.
Ljubav i sve njene zablude.
Tada nam je fokus isključivo na onome sa kim smo u nekom (potencijalnom) odnosu, na to šta taj neko misli, oseća, šta je mislio kada je to uradio, šta on zapravo hoće ako smo u nedefinisanom odnosu, smišljamo raznorazna scenarija, opravdanja, izgovore za red flags i opravdavamo sebi svoj izbor koji je možda kontradiktoran jer suštinski znamo da neko nije za nas – ali nas nešto vuče ka toj osobi.
Uvek postoji razlog zašto nas nešto nekome vuče.
Osvestiti sabotirajuća uverenja koja nas vode u ljubavi je isto kao otkriti vrata raja.
Zato različita mentorstva, programi, terapija, koučing menjaju živote – jer kada nam neko postavi pravo pitanje tada hakujemo svoj mozak i usmerimo ga u pravcu koji je do tada neutaban – ali koji počinje da se nazire svakim našim korakom.
Kada osvestimo šta nas sabotira i zašto, kada počnemo da se pitamo, ne možemo više da se pravimo da ne znamo odgovor.Možemo da ne budemo spremni da ga sebi kompletno priznamo jer kada to uradimo – sledeća stvar koja se prirodno nameće jeste da nešto i preduzmemo povodom toga.
Kada je ljubav u pitanju, često okrećemo glavu od sebe, misleći da neko drugi ima ključ našeg sefa u svojim rukama.
Kada je ljubav u pitanju, umemo da se odaljavamo od samih sebe i tako se gubimo jer se tražimo u tuđim očima i tuđim delima.
Ne kažem da se nekad nećemo naći u tuđim očima i srcu i da to neće biti predivno.
Naravno da hoćemo.
Hoću da kažem da se iznova treba podsećati da je naš fokus i odnos koji imamo sa sobom naša najveća moć.
Hoću da kažem da drugi ljudi nemaju zlatan ključ od našeg sefa.
Mogu nas podsetiti, usmeriti i nekad nam spasiti živote i razum svojim postojanjem, ljubavlju, podrškom i smernicama – ali na nama je na kraju šta ćemo sa čim da uradimo.
Sve što radimo govori o tome kakvo mišljenje imamo o sebi.
Ne bih rekla da je to pitanje ljubavi.
Pitanje je načina razmišljanja, navika, odluka.
Ljubav onda dolazi prirodno kao posledica, kao rezultat našeg ponašanja jer kada se ponašamo kao da smo sebi najbolji prijatelj, neće nas zaobići sve ono najbolje što se već nalazi u nama.
Zato što smo tada u stanju da se podsećamo šta je za nas dobro – šta nam je korisno.
Da bismo znali šta želimo od ljubavi, važno je da pitamo sebe prava pitanja.
Tako ćemo bolje sebe istovremeno upoznavati i kreirati.
Jer naša ličnost jeste naša sudbina.
Kada za to preuzmemo odgovornost i kada svesno počnemo da donosimo odluke tada kreiramo nove stvari za svoj život, jer se otvaramo za to da je moguće drugačije od onoga što smo do tada poznavali.
I na bolje se treba priviknuti, jer u početku ume da deluje kao laž, kao da će sve nestati, kao da možda to nismo zaslužili, da su dobre stvari namenjene nekim drugim ljudima.
Može nam biti i neprijatno jer nam je nepoznato.
Međutim, onda kada znamo šta želimo, znamo i da je to prirodan put ka tome da nam to novo postane prirodno.
Da bismo donosili odluke u ljubavi koje će za nas biti dobre važno je da ih donosimo iz pozicije svog prijatelja i roditelja, a ne iz pozicije ranjenog deteta.
Pitanje koje će vam biti životno korisno da ga postavite sebi svaki put kada se ljubavno dvoumite jeste:
Kako ću se sutra osećati ako sada to (ne)uradim?
Stavite se u poziciju svog prijatelja i razmislite da li će vam neka odluka doneti instant zabavu, a dugoročnu glavobolju, ili je zaista ono što će činiti da se i sutradan osećate dobro povodom toga.
Razmislite u šta i u koga birate da ulažete svoje vreme, energiju, pažnju, dobrotu i život.
Vežbajte to kroz ovo jednostavno pitanje i sigurna sam da ćete imati rezultate kojima ćete postati zadovoljni.
Za koučing saradnju 1:1 sa mnom pišite mi u:
DM na instagramu ili
na mejl [email protected]
